(Objavljeno 23.07.2012.)
Opet sam u gradskom prevozu. Zadnjih desetak dana mnogo se priča o novom sistemu naplate karata, takozvanom BusPlusu. Taj sistem je pokrenuo lavinu diskusija i (trenutno internet) borbi u kojima pokušava da se dokaže zašto taj sistem jeste ili nije pogrešan. Meni nije teško da se snađem u toj lavini argumenata, pošto mi je socijalna strana priče bliska, a itekako sam svestan interesne/finansijske/političke pozadine celog procesa, makar i ne znao sve detalje u vezi sa vlasničkom stukturom BusPlus kompanije.
I kako bi to rekli cinici, idemo odmah sa “populizmom” – u zemlji Srbiji, na brdovitom Balkanu, u kojoj je kvalitet života iz godine u godinu sve gori i to pod direktnim uticajem neoliberalnih transformacija društva (tzv. privatizacije), kao i isplivavanja na površinu onih najgorih ljudi koji jednostavno moraju da isplivaju u periodima otimačine društvenog bogatstva (tzv. političke i ekonomske «elite») odlučilo se da se napravi korak dalje u «sređivanju situacije» među narodom. Jer dobar (a bogat) liberal uvek voli čvrstu državnu ruku i policijski red, pošto na taj način, pored imovine čuva i sliku sopstvene superiornosti, koju suprotstavlja slici narodne zatucanosti i primitivnosti kojom, ah, mora da upravlja, i zarad koje, ah, mora da se stalno žrtvuje, a naravno na tome i da zaradi, pošto pravila postoje da se primenjuju na druge.
Tako je i sa BusPlusom – kako osiromašeni narod ne može da si uvek priušti kupovinu karata za gradski prevoz, na mesto tolerancije i «socijalno odgovorne politike» dolazi disciplina i prisiljavanje ljudi da se dodatno žrtvuju za «opšte dobro», odnosno za profit BusPlus kompanije i ljudi koji stoje iza nje. Prvi korak bilo je uvođenje kartica na kojima su lični podaci, te mogućnost njihovog praćenja kroz grad. Zašto tako? Zato. Sledeći korak je inisistiranje da svi moraju da overavaju karte, čak iako su kupili mesečnu kartu, a potom i dramski zaplet – teranje ljudi da ulaze i izlaze na određena vrata, uprkos velikim gužvama, uz sve represivniju kontrolu i javne pretnje usmerene korisnicima/ama gradskog prevoza, tokom kojih je postalo normalno da se napravi velika kolona autobusa koji čekaju svoj red da budu pregledani od strane kontrolora GSP-a i komunalne policije, kako bi se otkrilo da li u svojim rasklimanim metalnim delovima kriju tu opasnu vrstu – švercere! Poslednji korak će, naravno, da bude poskupljenje BusPlus usluge.
Uvek u ovakvim situacijama dolaze do izražaja pokušaji da se nametne čitanje događaja u 
određenoj ideološkoj matrici, kako bi se opravdala represija odnosno interes vladajuće klase, a koju bi sami ljudi prihvatili i dalje je širili. Jako mi je zanimljivo posmatrati kako se oblikuju priče, argumenti i «dokazi» za jedan ili drugi stav, odakle oni crpe energiju i na šta ciljaju, pogotovo kada se koriste kako bi opravadali poteze sistema/režima/vlasti. Često se, tako, u direktnoj ili indirektnoj propagandi režima, cilja na ljudske slabosti, bilo da se radi o besmislenom nacionalizmu, urbanom elitizmu, ili (samo)destruktivnoj samoživosti onih-koji-su-crnčili-ceo-život-pa-zašto-se-sada-tu-neki-lezilebovići-bune, na taj način okrećući ljude jedne protiv drugih. Ponekad ideološka propaganda sistema uzima ekspertski oblik, te tada na red dolaze bilo stručnjaci za oblikovanje javnog mnenja, koji svojim vešto formulisanim izrazima ubeđuju narod da je crno u stvari belo i obrnuto, ili se pak radi o «harizmatičnijim» stručnjacima, koji jednostvno tvrde nešto pozivajući se na svoj autoritet i tačka. To je mnogo učinkovitiji način kontrole od pandurske palice, bar dok uspeva da „završi posao“.
Dve stvari mi sada padaju na pamet. Jedna je moja začuđenost kada vidim koliko je ljudski um plastičan i sklon oblikovanju pod uticajima sa strane, odnosno koliko je lako posaditi određenu ideju u ljudski razum, te stalnim njenim ponavljanjem je učiniti „normalnom“ čak i ako ona ide protiv interesa onih koji je usvajaju. Verujem da je to deo priče o Državama koje su ušle u nas i učinile nas robovima, bez vidljivih lanaca. Druga stvar jeste tvrdnja Čomskog o značaju intelektualaca – nedavno sam pogledao jedan njegov video snimak (Science, Religion and Human nature) u kome objašnjava kako su intelektualci u Prvom svetu, zaronjeni u postmodernizam i apstraktno raspravljanje, postali potpuno nebitni, te kako je njihova odgovornost zbog toga velika, jer za razliku od zemalja Prvog sveta, socijalni pokreti naroda Trećeg sveta, koji trpe mnogu veću represiju od bogatog Zapada, imaju veliku potrebu za jasnijim ocrtavanjem ideja solidarnosti, ravnopravnosti i slobode, što je proces u kome obrazovaniji ljudi mogu da pomognu. Pominjem intelektualce, iako sam skeptičan prema ovoj socijalnoj grupi – ovde mi je prvenstveno interesantna moć reči i ideja da utiču na ljude – intelektualci, ljudi koji su imali vremena da čitaju i razmišljaju, svakako jesu apostoli te moći, u dobru i zlu.
Dakle, juče sam ušao u gradski prevoz, žureći na posao, sa zluradim smeškom uskačući na srednja vrata na kojima je krupnim slovima pisalo IZLAZ. Pošto je autobus bio poluprazan, seo sam na stolicu blizu vrata, postajući polako svestan glasova koji su već vodili svoju raspravu iza mene.
“Ali, kako, kako, pa to se radi upravo o tome, ja se slažem sa tim” – govorio je piskavi glas starije “gospodže” sa upadljivim beogradskim naglaskom.
“Gužve nastaju zbog onih koji se švercaju, baš kao što piše na tom plakatu… Zar mi koji uredno plaćamo karticu, treba da ispaštamo zbog onih drugih!?“
“Ja se uopšte ne slažem sa tim, to uopšte nije tačno!” – govorio je stariji muški glas. “Kako mogu da oni koji se švercaju budi krivi za gužve u prevozu!? Evo gledam pre neki dan, svi su otkucali svoju kartu u busu, a opet je bila gužva! Ne, ne, to se tako ne radi… Mora u autobusu da postoji neki domaćin, koji će da dočekuju putnike i da objašnjava ljudima o čemu se radi, baš kao i u avionu… Ako postoji domaćin, to će mnogo da pomogne… A ljudi nemaju para, a mladi, u neku ruku, na taj način pokazuju i otpor prema režimu…“
“Ali ne, tu se radi o bezobrazluku i ničemu drugom» – nastavio je ženski glas. «Evo gledam juče te što su ih izbacili, svi su oni lepo obučeni, a kao nemaju para za prevoz. Čist bezobrazluk!“
“Ali tu je i otpor mladih prema režimu…” – nastavio je muški glas – “samo kada bi uveli domaćina u autobus, tada bi se znao red!“.
Sve one priče o diskursima, ideologijama, idejama koje kruže naokolo i traže ljude da se usele u njih, prošle su mi u trenu kroz glavu dok sam slušao ovaj kratak razgovor. Tu kao da nije bilo svetlosti u ženskom glasu, ona je ponavljala tuđe, već izgovorene reči – strastveno je branila čitav sistem i svoj verovatno umišljen dobar položaj u njemu; muški glas je pokazivao veći nivo kreativnosti, kako pričom o mladima protiv režima (to npr. nisam često sretao u dnevnim komentarima na internet vesti), tako i pričom o domaćinu u autobusu (što je opet vrlo interesantna konstrukcija, koja viri iz šireg tradicionalističkog srpskog prostora).
No to je dobar primer kako se rasprostiru i hvataju ideološke konstrukcije/tumačenja koje odgovaraju gazdama i političarima – “Šverceri u busu”, ori iz Đilasove velikobratske senke, “jesu bezobrazni, lukavi, oni prave gužve po autobusima, oni su lepo obučeni, oni su ti zbog kojih je gradski prevoz u Beogradu u tako lošem stanju, oni su krivi zato što komunalna policija maltretira ljude po autobusima, oni a ne ja, oni a ne mi”.
Za trenutak ću da ostavim po strani sopstvena osećanja prema čitavom političkom sistemu i svetu u kome živim, te ću da prihvatim igru i da pokušam da vidim da li to što Đilasova senka govori ima nekog smisla u mom socijalnom kontekstu. Dakle, recimo da radim u privatnoj firmi, da imam platu oko 27000 plus dodatak za BusPlus. Ukoliko bih taj dodatak od 2680 dinara koristio za kupovinu Busplusa, tada mi ostaje 27000 dinara na raspologanju. Treba da platim stanarinu, u mom slučaju oko 14000 dinara (pošto je vrednost dinara dosta oslabila od početka godine), plus još bar 1500 dinara za troškove. Znači ostaje mi 11500 dinara za mesec dana života sa zapadnoevropskim cenama i sa srpskom platom. To je malo manje od 400 dinara po danu. Sa tim parama mogu da se prahranim na knap i to je to. Pošto eksperimentišem iz meseca u mesec, primećujem da nekada odem u minus, a nekada budem malo u plusu, ali o uštedi ili čuvanju šteka za crne dane, mogu da sanjam. Tako da bez mnogo kolebanja biram da ne kupujem BusPlus karticu, kako bih mesečno mogao bar nešto da uštedim. Drugi ljudi su i u gorem položaju od mene, npr. rade u firmama gde nisu redovne plate, dobijaju i manje plate, itd. Socijalni kontekst za uvođenje Busplusa izuzetno je loš i to je činjenica koja je mnogo bitnija od nečijeg profita ili želje za redom.
Ili, drugim rečima, duvaj ga Đilase, nemam nameru da gladujem zbog tebe.
(Ovo je bilo malo matematike, no moja kritika BusPlusa nije samo socijalna (iako jeste i socijalna, pošto ne mogu da živim od vazduha, uprkos sangejzing idejama), nije meni bitno da «sistem funkcioniše bolje», da dobijem veću platu pa da mogu da si priuštim Đilasov Busplus, dobar auto ili lepe krpice, ili da budem dobar građanin koji plaća svoje obaveze i koji se poput Superhika zgraža nad sirotinjom, ili se poput Majke Tereze trudi da joj pomogne. Želja mi je ambicioznija, neko bi rekao luđa. Ona je politička, odnosno antipolitička. Kraj kapitalizma i Države. Kraj kapitalističke logike i državne represije. Komunistički i solidarni odnosi među ljudima, otvorenost i ravnopravnost, stvaranje prave, održive ljudske zajednice.)
Razgovor u autobusu sam prestao da slušam, pošto sam ustao da sedne neki matori deda. Par trenutaka kasnije prišao mi je neki čovek i rekao:
“Ako naiđe kontrola, molim te izađi, da ja nemam problema, inače je okej da se voziš”.
To je takođe jedna od novina u gradskom prevozu. Sada, u pojedinim linijama imamo stalno zaposlene koji kontrolišu da li putnici/e validiraju svoje BusPlus kartice. Nisam ga ni primetio, a ruku na srce nisam ni znao da je to novo pravilo zaživelo. Njegova «uniforma» je tamnoplava majica, bez nekog upadljivog obeležja. Malo kasnije smo popričali, tj. on je meni pričao svoju životnu priču. Između ostalog rekao mi je da je radio u GSP i da mu je ostalo još malo do penzije, no postavili su mu ultimatum, ili će da radi kao dodatna kontrola u autobusu, ili će da dobije otkaz. Nezadovoljstvo mu je bilo opipljivo. Govorio je kako je plakao na sahrani Tita, kako je nekada bilo bolje, kako je ovo sada strašno i kako mi mladi treba da krenemo da rušimo režim, da će onda i stariji da ulete i prate.
- – -
Postoje razne priče i tokovi dešavanja koje se međusobno dodiruju, mešaju, utiču jedne na druge. Ipak, moguće je slediti tok jedne priče i gledati kako se razvija, relativno nezavisno u odnosu na druge. Uvođenje BusPlusa je još jedan vid «zavođenja reda» u Srbiju i njene dosadašnje transformacije. Ono je samo dalji nastavak već prethodno izvršenih promena – počelo je to sve već davno sa ekonomskim restrukturacijama bivše Jugoslavije pod upravljačkom palicom MMF-a, potom je, logično, na red došla demokratija, ratovi i raspad Jugoslavije. Potom «tranzicija», prodaja nekadašnjih državnih firmi i stvaranje ogromne realne nezaposlenosti, stvaranja nove klase ekstremnih bogataša, dalje razvijanje demokratskog parlamentarnog sistema sa svom njegovom besperspektivnošću.
BusPlus je tu samo vrh ledenog brega, samo senka onoga što je već bilo i međuigra za ono što tek dolazi, a to je rasprodaja ostataka državnih firmi, te rasprodaja zemljišta Vojvodine/Srbije stranim korporacijama (već sada u rukama Miškovića) koje će na njemu moći da uzgajaju recimo biogorivo, dok ćemo mi da uvozimo hranu iz inostranstva, radeći za neku siću. Savršen kapitalizam traži red, rad i disciplinu.
A sistem i dalje funkcioniše, profit se uvećava, Đilas kreće u osvajanje Demokratske stranke.
Risto Podvožnjak